Milan Rakić – biografija

Milan Rakić (1876—1938), je bio srpski pesnik i akademik.

Rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a prava u Parizu. Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934. Njegov otac je Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a deda po majci akademik Milan Đ. Milićević. Imao je veliku biblioteku i prevodio je Igoove Jadnike.

Spisak književnog rada

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku“ 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

Kritički osvrt

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd. On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator. Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapida-ran. „U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“.

Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji“. Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oseća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla. Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

preuzeto sa Wikipedije

Iskrena pesma

Tags

, , , ,

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Večiti putnik

Tags

, , , ,

Ja sam bio stvoren, Gospo, da se rodim,
Da živim, i umrem, sve u istoj kući,
Da celog života, nikud nemičući,
U istome kutu razgovore vodim.

A ja belim svetom rasuh život ceo;
I na obalama gde je večna plima,
I u svakom gradu, svakom mestu, ima
Po kap moje krvi i mog srca deo.

Ko raskinut đerdan,snizali se moji
Dani, razbacani, tuđi jedan drugom,
I u lutalačkom mom životu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.

Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije,
Na severu mrtvom, gde se mrzne more,
Gde ni jedna tica propevala nije,
Gde prastare šume nikad ne šumore,
I gde snežne jele sto proleća broje
Kao bele duvne nepomično stoje…

Sve su jutros jele obvijene snegom,
I drvene kuće, ko od snega cele,
Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
Ko šatori beli pod pobednim stegom.

No misao moja nije tako bela,
U meni se budi opet čežnja stara,
I šapćući tajno, ko večernja vrela,
Pred očima mojim stare slike stvara.

I ja vidim druge predele, i boje
Druge, s puno sunca, s dve goleme vode,
Gde slepovi niski ukotvljeni stoje
I brodovi puni u daljinu brode.
Gde nad mirnom vodom, u večernje vrele,
Bde starinske kule s mrke citadele.

Na Gazimestanu

Tags

, , , ,

Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni k’o vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama.
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
Što posljednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi!

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogaše drugom svesnu ljubav dati.

I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.

Simonida

Tags

, , , ,

Iskopase ti oci, lepa sliko!
Veceri jedne, na kamenoj ploci,
Znajuci da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nozem izbo oci!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim lezi kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskicenu mozaik-odelu
Dok mirno snosis sudbu tvoju grubu,
Gledam te tuznu, svecanu i belu;

I kao zvezde ugasene, koje
Coveku ipak salju svetlost svoju,
I covek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda sto vec ne postoj,

Tako na mene sa mracnoga zida,
Na pocadjaloj i starinskoj ploci,
Sijaju sada, tuzna Simonida,
Tvoje vec davno iskopane oci…

Setna pesma

Tags

, , , ,

Doslo je vreme kad nam kosa sedi,
I nasa cula postepeno grube.
Stojimo tako skruseni I bledi
Dok nasu starost obljavljuju trube.

No jos u meni isceznuo nije
Sledbenik Mladog Vertera, sto sanja
Pri mesecini, I sto suze lije
Uz svaki spomen starog secanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga nece biti vise.
No nasu ljubav nema ko da zbrise:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena I cedna,
Ko mesecinom prozeta. Mirise
Ko cvet sasusen, uspomena jedna,
U kjizi sto se vec ne cita vise.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
Polozim glavu umornu, da sada
Slusam, dok bljeste na zapadu boje
I vece kao crno krilo pada,

Kao u skoljci huku morskih vala
U nasoj dusi, gde ce odsad rasti
Niz crnih beda I starackih zala,
Prigusen sumor nekadanje strasti…

Sentimentalna pesma

Tags

, , , ,

Po mesecu ti saljem uzdah jedan,
Po tom u ceznji bratu. Nek ti rece,
U tuzni cas kad zimsko pada vece,
Da sam, ko Azra, bled, veran, I predan.

I sta bi on, taj mesec kome poju
Od Indije do vecitog Rima
Ceznjivu svetlost I sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoci
Tesio srca sto sa ceznjom guse
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noci
Vezivao svse rastavljene duse!

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja cudno prenem I, ko da si tuna,
Sva dusa moja zamirise tobom…

Rosa pada

Tags

, , , ,

Nebo je sivo, mesec bled,
Tisina svuda, mir.
Ne sumi sad platana red,
I ne zubori vir.

O,cudna noc,o, cudan sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
U koji kao viti vlat
Moj bolni drsce duh.

Osetim katkad tajni let
Kroz noc, dok cuti vir;
Strese se list i strese cvet,
Pa opet vlada mir.

To rosa, tiko kao sen,
Pada na list i cvet,
I blaga noc za jedan tren
Osvezi ceo svet.

I ja osecam u taj sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
Dok kao nezni, viti vlat
Moj bolni drsce duh,

Da to u tami neki Bog,
Nad svetom koji mre,
Iz boleciva srca svog
Proliva suze te…

Ponosna pesma

Tags

, , , ,

Bezbrojne su oci po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku ladju,
I, sve ocarene, za trenutak stale
Da na tebi odmor I lepotu nadju.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada vise
Ne prozbore reci ni nezne ni grube,
Jer tebi recena rec- sve druge brise!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko bozanstvo strasno, sidjes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope…

I niko, I nikad, ne dotace vrele
Usne tvoje, niti rec ti neznu zacu.
Samo, ko dve seste u bezglasnom placu,
Dve se duse nase u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj I tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva neznost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocaran, I bacen u carobne cini,

Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom susti nepregledno zito
I na mesecini plavi kukolj cveta,

Uzviknucu gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
” Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vecito vreme!”