Miroslav Mika Antić – biografija, sadržaj

Featured

Tags

, ,

miroslav-antic

Miroslav Mika Antic (14. mart 1932, Mokrin — 24. jun 1986, Novi Sad) bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je Osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima – bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.

Antićevo delo

Plavi čuperak je najpopularnija knjiga pesama za decu Miroslava Antića. Ljubavne pesme u dečijoj poeziji dugo su bile zaobilažene i smatrane neprikladnim za ovaj uzrast. Pokazalo se, međutim, da ova tema upravo pogađa najživlja osećanja mladih i najtananija sećanja odraslih. Shvatanje ljubavi koje se provlači kroz sve Mikine pesme moglo bi se sažeti u njegovoj rečenici: “Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava.”

U jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mi ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju, a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.

U obraćanju deci on kaže „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“.
Pisao je dramska dela i jedan roto roman.
Radio je i kao urednik dečijeg časopisa Neven – koji je osnovao Jovan Jovanović Zmaj.

O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.


Miroslav Mika Antic – Pesme:

Plavi čuperak

Besmrtna pesma

Mostovi

Opomena

Nedelja

Autobiografija

Kao pesma

Crvena jesen

Advertisements

Može ona sve…

Tags

Ponekad iznenadi otkud tolika snaga, malenom, nježnom i krhkom bicu kao što je ona.
Umije ona sve, sve joj od ruke ide, sve osim…
Ovom sivom i tužnom svijetu da unese radosti i boje svojim osmijehom… i to umije.
Da se smije kao da nikad zaplakala nije i to ona može. Da zlo za zlo ne vraća, već svojom dobrotom ponizi…
Umije i da bude dama kad treba, da bude prelijepa ,da otrgne iz grudi hiljadu muški uzdaha, umije i da bude savršeno lijepa nedjeljom uvecer dok u kucnoj odjeci šeta stanom…
Može ona i do jutra da vodi pametne razgovore, da smišlja filmove u glavi o ljubavi, da izmisli sretni kraj svog života. Umije i da mašta, da mislima otputuje na neko daleko mjesto, na neko sretno.
Umije i da stigne sve, bude dobra kcerka, vjerni prijatelj, saborac podrška i oslonac i slučajni prolaznik koji ti osmijehom uljepša dan.
Umije i da se šali o svemu, o sebi, najviše o ljubavi. Da lupa kao dijete gluposti o tome kako će biti ona “tetka” koja se nikad udavala nije pa na kraju završila sa kinezom zbog papira… da priča kako će starost dočekati sa sedam mački.
I nema nikog, svaki put kad to kaže zastane i obori glavu.
I nema nikog, znam, vjerujem joj. Nema, ali nju ima nekog ko je ne zaslužuje takvu…
Može ona sve, osim da bude voljena…

Čudno je koliko mi malo treba da precrtam osobu.

Tags

,

Čudno je koliko mi malo treba da precrtam osobu. Dovoljna je sitnica, pogrešan korak il’ riječ, trenutak kad nemaš vremena, kad pogledaš poruku, a ne odgovoriš. Kad se ne javljaš dugo, a onda mi dođeš sa bijednim izgovorima.Znam, nije u redu to što mi ne možeš dokazati i ne možeš mi obrazložiti. Znam, grozno je. Grozan sam.Zapravo ja više ne čekam nikoga dugo. Imam to neko vrijeme tolerancije kad čekam poruku, poziv a onda poslije toga sve i da dođeš ja neću ni primjetiti da si tu. Za mene prestaješ da postojiš. I postane mi svejedno što sad imaš sve vrijeme svijeta za mene. Nije ga bilo i nije te bilo kad mi je najviše trebalo, kad mi je bilo stalo da budeš tu. Možda si u pravu kad kažeš da to nije dobro, da ne valja, ali više nikom ne pružam ono što ne dobijam. Više nikome ne dajem sve za ništa. Sve što pružim, očekujem isto. Ako nije dovoljna pažnja, strpljenje, razumijevanje… i ako to ne dobijam isto čemu onda sve?
Da, u pravu si. Gledam sebe. A šta kad mene ne bude? Čemu onda sve… 🙂 Odavno sam već sebi na prvom mjestu, da budeš ti na prvom mjestu kod mene, treba mnogo više od tih riječi upućenih meni….

“Provincijalka je uspjela.”

Tags

,

Kad bi te sreo, danima bi mogao da ti pričam o tome koliko si mi nedostajala, koliko sam te tražio…
Smišljao šta da kažem ljudima kao razlog zašto si otišla…
Koliko sam ludio dok sam skitao od grada, do grada kad god su rekli da su sličnu tebi vidjeli…
Mogao bi još mnogo toga da ti kažem, ali necu…
Prestao sam da te tražim odavno…
Načuo sam mnogo toga.
Nasmiju se i kažu “Provincijalka je uspjela.”
A srešću te, znam da hocu…
Hladno ću upitati “Kako si”, a još hladnije cu bez osmijeha na licu reci da mi je “Drago da te vidim” i da žurim, nemam vremena, neko me čeka. Slagaću ja već nešto…
I neću vjerovatno zapamtiti tvoje odgovore, ništa tog dana. Ni kakvo je vrijeme bilo, ni ulicu, a ni sat.
Prešutiću ti koliko si posebna bila. Neću ti dati nikad više da se osjetiš posebnom…
Sjeticu se njihovog smijeha i riječi “Provincijalka je uspjela”
Prodala sebe da bi ostvarile sne.
Pune oči, a duša prazna…
Izabrala si da budeš obična…
Vrijeme je da to i postaneš u mom životu…

Ćao. Ne znam da li je ovo još uvijek tvoj broj…

Tags

” Ćao. Ne znam da li je ovo još uvijek tvoj broj… Htjela bi da znam Kako si i Gdje si. Možda si me zaboravio a možda ne. Ako poželiš javi se … ”
– Poruka na telefonu i broj dobro poznat bez imena, a nekad je pisalo “Život moj”
Došao sam kući …preskočio onih par stepenica koje su mogle glave da me koštaju kad sam prije žurio kući da pročitam njene poruke …
Napravio sam kafu i dugo tržao telefon u ruci. A onda nazvao…
– Halo, ja sam.
Mislila sam da nećeš nazvati …
– Mislio sam i ja si me već odavno zaboravila.
Teško ide, vrijeme ne briše… samo urezuje još dublje u sjećanje.
Kako si i gdje si?
-Dobro sam, mnogo putujem. Ne drzi me ni vrijeme ni grad.
A neka osoba?
– Ni osoba….
Nit ono za šta si nekad živio?
– Ni ljubav me ne drži… il nisu dovoljno jake, il ja premalo zavolim.
– A ti ? Šta je s tobom … Ne čujem ništa o tebi, ne pitam. Ne dolazim već odavno tamo gdje si ti …
Ja… Dobro sam. Znaš već kako ide…
-Ne znam. Kako ide?
Dan ti brzo proleti. Djeca, obaveze…
– A tako, vjerujem da je lijepo i ako ne znam kako je…
– Jesi naučila konačno da kuhaš? Valjda se više ne boje kao nekad da ih potruješ?
Gade, sjećaš se …
– Ne zaboravljam, nisam taj tip čovjeka.
Ne znam kakav si postao, ali se sjećam kakav si bio.
– Tu i tamo, isti. Poneka prosjeda vlas, ništa pametniji.
– Kakav je taj tvoj …
Dobar i sve je osim moj…
-Ne ide?
Ne zalim se, gura se nekako. Brakovi ko brakovi. Nikad nije kako zamišljaš.
– Tvoj izbor je bio…
Nisi se baš ni borio drugačije da bude…
– Šta drugo da uradiš nego da ljude prepustiš njihovom izboru.
– Voliš li ga?
Djecu sam mu rodila.
– Nit prva ni zadnja što je rodila onom koga nije voljela …
Pusti mene, a ti ? Pričaj da li stvarno si sam il’ ipak ima neka… Ti nikad nisi bio bez žena, s njima si umjeo odlično.
-Ja s njima da, al ne i ona sa mnom… Oduvijek su pravile iste greške. Mjenjale kralja za pijuna, ajd i da je pijun, već na kraju konj bude.
Ne provaljuj, uozbilji se bolan. Stariš a još si vrag…
– Sam sam, ne znam ni ja zašto. Ne snalazim se, nešto mi se ne da. Kaže mater da su godine, valjda neki rok promašio. Ne čudi me, ja sam uvijek naopak bio… i uvijek bi kasnio.
Šta da ti kažem, godine ti idu. Zaboravi šta je bilo, vrijeme je da se krene naprijed.
– Da te zaboravim? Teško…
– A trudio sam se … Nisam te zaboravio i ako je prošlo mnogo vremena. Sjetim te se cesto, zanimalo me je uvijek da li si sretna il’ se kaješ … Ne zovem, jer nemam šta da ti kažem. Strah me da poziv iz prošlosti ne pokvari budućnost…
Dugo sam se lagao da si kao ostale, a nisi. I ako si uradila gore nego što je ijedna. Sličnu ti nisam trazio, ne bi ja podnjeo još jedno razočarenje kad bi saznao da si neponovljiva…
Volio bi da si ostala… Smiješno je znaš…
– Šta?
Da si ostala, nijedna ti ne bi bila prijetna da te prevarim. Ovako, ti si svakoj prijetnja. Tebe nikad nisam mogao ni sa jednom, a svaku bi s tobom…
-Budalo…
Znaš još uvijek te …
I onda taj zvuk prekinute linije … Tišina.

“Obećani nastavak, na brzinu je napisano tako da ne zamjerite”

Nazvao sam je opet…
Još uvijek te volim, znaš. Volim …
– I šta ja imam od toga? Šta imaš ti od toga?
Ništa. Ja nemam, nemaš ni ti, Osim nekog ko se za tebe moli… i uzalud te voli.
-Trebao si da me voliš djelima i da se boriš. I ne bi se sad molio…
-Ti se ne bi molio, ja se ne bi proklinjala.
Mogli smo baš sve… znaš.
– Mogli? Ti nisi mogao preko ponosa da pređeš… a spominješ to sve.
– Nisi se borio, nisi…
– Sjećaš se, jednom da sam ti rekla. Nemoj da pretjeruješ, da tjeraš inat jer ja cu jednom i to biće dovoljno za oboje.
Pa si mu rekla Da …
– Ne odmah, znaš. Dugo sam čekala poziv, praznu poruku bilo šta, bilo koji znak da ti oprostim, da nastavim da te volim i da ljubim te kao prvi put da mi je.
– Niti poziva, a ni poruke. Tišina i samoća, nadanje i vjerovanje u čuda koja su me upropastila. Sve su to bili znakovi, al znakovi da krenem dalje.
– I kad sam mu izgovorila Da, nadala sam se.
Nadala se…
Čemu?
-Tebi
Bio bi znak da moja ljubav nije uzalud …
Pobjegla bi?
– Pobjegla bi…
– I ne ne volim ga i nisam nikad. Desio se kad je trebao. Poštivao, ušivao gdje si ti rezao. Platio za sve tvoje greške, ali je ostao.
– Ponekad znaš treba isključiti emocije. Treba čovjek da ode onom ko ga zaslužuje, ne onom koga voli.
A ovaj poziv?
– Šta s njim?
Šta znači?
– On se morao desiti, dugo me je gušio. Dugo je srce tražilo, da te čuje da vidi gdje si i kako si. Ubijalo je što ne znaš gdje je i kako je onaj zbog koga si nekad disao.
– Ti još uvijek mene kriviš? Još sam za sve kriva… Kriva sam bila uz tebe, kriva kad sam otišla od tebe.
– Misliš lako je bilo? Skupiti se iz ničeg i otići. Ti ne znaš koliko ljubav mora biti jaka da odeš i poželiš sreću onom koga voliš uz nekog drugog….
– Ti ne znaš kako je od dječaka praviti muškarca, ne znaš kako je se tješiti noćima da si voljen. Kako je umišljati da si voljen. Ne znaš ti to… jer ti si bio voljen a neko je bio zapostavljen. Taj neko sam ja… Za
Zar sam bio toliko loš?
– Bio si mlad.
Zar sam bio toliko loš.
– Bio si moj. MOJ. I najgori bio si MOJ. I do neba loš, voljela sam te.
Zašto si otišla?
– Da bi preživjela…
Reci mi zašto si otišla?
– Jer sam sebe zavoljela… a mrzila sam se zbog tebe. Što nisam rođena kao ti, da mi ljubav s neba padne, da me vole i kad ne zaslužujem. Da me vole koliko ih bolim.
I šta sad?
– Ništa. Zadnji put, zadnji poziv…
Da se kao čovjek oprostiš?
– Kao čovjek…
Znaš, doći ću… u taj grad. Godinama nisam bio, ali doći ću.
Preboljeću te ili ću naučit da odglumim da jesam…
– Ne znam šta si čekao do sad, dođi. Griješio si, pogriješila sam za oboje. Dođi i naplati mi da i ja krenem kao svi ljudi normalno živjeti…
– Ti ćeš uvijek reći da te nisam voljela. Ne dao Bog da saznaš koliko jako moraš voljeti nekoga da bi za njegovo dobro otišao…
– Uvijek će biti jedna istina, a dvije priče. Neka svako svoju izmisli da mu bude lakše… Moja je da se nisi borio, tvoja je da te nisam voljela.
Doći ću…
I želio bi da te sretnem.
Na istoj strani ulice… da ne možeš pobjeći, da ne možeš preći na drugu stranu.
I sve što želim da ti kažem jednog dana kad te sretnem biće
Vidiš li sad…
Oči pune, a duša prazna…

CRVENA JESEN

Tags

, , , , ,

Crvena Jesen

Kad dodje crvena jesen i čokot krvlju rodi,
devojke neka raspletu kurjuka debeli švigar.

Gologlav ću se kroz polja klatarati po vodi
pijan od vetra, a iskren k’o materina briga.

Poliću košulju vinom preko celih nedara.
Pevaću nešto iz grla i otegnuto niz kuće.

Još sam toliko momak, još imam toliko para
da kupim usne sveta mokre, crvene i vruće.

Žene, čuvajte oči! Ja sve odreda ločem.
Sakrijte negde ramena. Gladan sam belih tajni.

Budem li malo divalj, oprosti meseče – oče,
do umora sam željan krovova zavičajnih.

Neće mi biti teško ako sve nije plavo.
Nisam ja ovom kraju daleki putnik stran.

Ionako sam uvek bio i Bog i Đavo
zbog neke pahulje retke što zadocni na dlan.

Kad dodje crvena jesen, berite vinograde.
Devojke, rvaću se. Otimaću vam grudi.

Doćiću da veselje točim u serenade
uz kikot, vrisku i lavež teških harmonika ludih.

Daj, neka pesme reže! Cvokoću dirke kroz veče.
Vina, birtašice, tugo! Vina! Napravi požar!

Ja sam ostao isti kao zid neokrečen
i na detinjstvo davno miriše moja koža.

Željan sam da mi kiše ližu kosu sa čela
i da me čaša zdravlja pred kapijama sreta.

Kad bude crvena jesen, neka dodju sva sela.
Još imam dosta zuba za mokre usne sveta.

KAO PESMA

Tags

, , , , ,

Kao Pesma

Još se danas, rođena, moglo plavo voleti
pored niskih taraba gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja.

Zalud će ti zenice zelenilom roditi,
drugi neki prolaznik grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti, posle ćeš se podati,
u večeri drukčije, kraj taraba istih.

Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik,
a belom dušom opružen niz obzorja ravna,
jedini ću ostati pijan od harmonika,
bez bola u očima, prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije tepati i voleti.
Naše stare osmehe niko neće shvatiti.
Možda ćes me tražiti. Možda će te boleti.
Al se više nikada neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama. Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka uz okna se pletu.
Shvati da će umreti ove noći blistave,
zadnja svetla nežnosti u velikom svetu.

AUTOBIOGRAFIJA

Tags

, , , , ,

Autobiografija

Od besa nikad nisam pio,
sit nikad nisam hleba isko,
a žeđ sam bio, a glad sam bio
pod krovovima neba niskog.

I nisam krotko, mirno teko
po zemlji crnoj, parastosnoj,
nego sam meko reko nekom
himnu u jutro smrtonosno.

I nisam pao, nisam dao,
da mi kroz oči gmižu tuge,
već sam od samog sebe krao
pomalo sebe za sve druge.

Pa sam stekao ruke ove
i snove svoje rastom stigo,
i bio dobri, grubi čovek
što je na leđa život digo.

I svet rasparo star i uzan
lopatom tupom teških šaka,
pa odlutao nezauzdan
bez svratišta, bez povratka.

NEDELJA

Tags

, , , , ,

Nedelja

Nedelja. Nedelja. Zvona crkvena.
Plakala pesmu ćerka mamina.
S glave joj marama tekla crvena.
Kvasila obale belog ramena.

Ulica. Ulica. Lišće opalo.
Grčila vrba gole prutove.
Nebo je velikim, sivim stopalom
zgazilo krovove, ljude i puteve.

Šta se to sanjalo? Šta se to volelo?
Granje obolelo nebo dotiče.
Šta je razbolelo, šta je progorelo
taj mutni dan što poljem otiče?

Nedelja. Nedelja. Jesen crvena.
Sa praznih polja noć je nicala.
A zvona prokleta, zvona crkvena
još se kikotala i naricala.

MOSTOVI

Tags

, , , ,

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i peče,
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.