Aleksa Šantić (27. maj 1868, Mostar – 2. februar 1924, Mostar), jedan je od najvećih srpskih pesnika. Otac Risto mu je rano umro pa je staranje nad njim preuzeo stric. Imao je dva brata, Peru i Jakova, i sestru Radojku koja se udala za pesnika i Aleksinog prijatelja Svetozara Ćorovića. Živeo je u trgovačkoj porodici u kojoj nisu imali razumevanja za njegov talenat, pa se posle završetka trgovačke škole u Trstu i Ljubljani vraća u rodni Mostar.

 

Stvarao je na kraju 19. i početkom 20. veka.
Povezao je svojim delom idejne i pesničke težnje književne tradicije i nove epohe modernizma, kojoj je pripadao.

 

Prvu pesmu objavio je 1886, a prvu zbirku pesama 1891. godine.

 

Svoju najveću pesničku zrelost Šantić dostiže između 1905.
i 1910. godine kada su i nastale njegove najlepše pesme. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea čija je dela i prevodio na srpski jezik. Njegove pesme pune su emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod.

 

On je bio osnivač kulturnog lista „Zora“ i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“. Tokom života je objavio ogroman broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“.

 

Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908).

 

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. godine.

 

Poznati pesnik umro je 2. februara 1924. godine u Mostaru od tuberkoloze.

 

( Njegov lik se nalazi na apoenu od 10 Konvertibilnih maraka. Po njemu je nazvano i selo kraj Sombora u Vojvodini. )