Tags

, , , , ,

Sad je ljubav moja jedna vila tmurna,
Osamljena, pusta, paučljiva, bona…
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.

U strehi se krova gnezde miši slepi;
U prozora svijeh, rasklimana, gnjila,
Kô u mrtve tice, vise oba krila,
A po njima pauk svoje mreže lepi.

Gde šedrvan mutni spram kapije prska
Niz pragove krnje ribnjaku se siđe,
No labuda nema… Povrh vode riđe
Leže mrtvi venci lotosa i trska.

Samo noći koje, kad ogrnu ti’o
Struke mesečine bašte vile stare,
Sve dvorane sinu, tremovi se žare,
I sa harfa svuda zvuk se diže mio.

Svih prozora snova uzdignu se krila,
Kao da bi negde poleteti htela;
I puna korala poteku sva vrela
Radosti i pesme, gde su groblja bila.

Nove svetle kaplje rasipa fontana –
Iz drobnih dragulja lepa plane boja;
I pri mesečini vedra slika tvoja,
U svodu od ruža javi se altana…

Lotosi zašušte po ribnjaku celom,
Kô sedef sva voda zablista iz rama
Jasika i breza, a ti ozgo, sama,
Na labuda svoga mašeš ružom belom…

On uskrsne… Krila, kô dva bela jedra,
Podiže i kruži nadomak fontane –
U te gleda… Zlatno, iz brezine grane,
Mesečevo koplje pogađa mu nedra.

No sve mine… Snova ćuti vila tmurna,
Ostavljena, sama, paučljiva, bona…
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.

1918.