Tags

, , , , ,

Sedim na steni, blizu jedne crne
Studene reke, s obalama kukâ;
Kô vihor kada kruži preko luka,
Ona iz grotla svog huji i srne.

Majska noć. Ali kô svodovi kripte
Tamna, i jedva nazre se dno međe.
Pevaju tice sve ređe i ređe;
I u mom srcu kobne slutnje kipte:

Buljina negde čuje se na panju…
Ja htedoh da se duša noćas krepi
Na zlatnom vrelu melodija lepi’,
No mraka ploča obara se na nju.

Evo ih!… Vidim pustahije stare –
Udesi noćni mašu mi sa vode…
U lađi sa dva krnja jedra brode,
A oči im se u dupljama žare.

Čuj, krešte! Muklo glas odleže dalje
Niz reku. Svaki, sur, ohol i ledan,
Na vratu drži helebardu. Jedan
Na kljunu lađe stoji s plamom palje.

Kô paučina na jedra se lepe
Perčini dima i kidaju snova.
Već korab stiže kraju, a s krova
Urliče besno četa noći slepe.

Jedan po jedan skokom grdne žabe
S palube skaču, a zelen i zao
Onaj sa paljom u pročelje stao
I za njim, eno, svi iz kuke grabe.

Pratim ih kradom. Gde će u to doba?
Na vrata moje bašte, eno, srnu…
I čuj, već udar ječi kroz noć crnu,
I daska praska, i rasprsla oba

Klonuše krila… Sad u lepom pitôm
Gradine moje, s tapšanjem i jedom,
Probiše hrđe… Stabla dršću redom
Svilenim lišćem i behara kitom.

I snova udar za udarom poče –
Iverje sočno leti na sve strane,
Posrću stabla i krše se grane
Uz vodoskoke o pervaze ploče.

Rasipaju se pahuljice bele;
Po plotovima svetnjaci se skriše;
Odbegle tice iz gradine cele,
I mojih lepih stabla nema više.

Nikad mi nije ‘vako duša zebla,
Niti je ‘vaka zima tresla mene…
Pogledaj! Tamo sada grube sene
Na hrpu slažu oborena debla.

Onaj sa zubljom, zelen, dole kleče –
Pripali stabla; stade piska grana,
Pište kô deca kada sa svih strana
Oko njih grme pobune i seče.

Izbi dim gusti – pokuljaše riđa
Runa i začas poviše se svuda,
Još jedva što se pod pramenjem viđa
Putanja bela gde baštom krivuda.

Šinu bič jedan, pa drugi, pa treći
Plamena hitra, i kao merdžani
Varnice pršte, igraju po strani,
I požar raste sve veći i veći.

Kô polip, s bezbroj čoporka i knuta,
S iskrama, krvav, i viši od svije’,
U ćemer neba plam uzdrhtan bije
Kroz dima vela čađava i žuta.

A naokolo, uz poslednje luče
Stabala mojih, dusi giblju stasom,
Igraju kolo i urliču glasom,
Kô da u badnje bezbroj malja tuče.

I noć sve crnja. Reko bih da na nju
Rastopljen katran rijekama lije…
Strašna!… Sa kula pozna ura bije,
I negde buči buljina na panju.

1918.