Tags

, , , , ,

Planina je duša moja što oblake sebi vuče,
A grad bije
Iz njih svije’,
Seva i grom vrhe tuče.

Katkada je sva u snegu, niti ima koga cveta,
Samo stremi,
Samo nemi
Svrh ponora ovog sveta.

Ako koji žedni putnik njoj se svrati u te dane,
Sva će vrela
Naći svela
I kô kostur svrh njih grane.

Ali negda vrsi njeni probiju se ispod tama,
Pa svi gore
Kô luč zore
Svrh krstova i svrh hramâ.

Na timoru njezinome praznici se svetli jave,
Zmaj ognjeni
Špilja njeni’
U visine seva plave.

Ona tada stabla tresne i prosiplje hrpe cveta,
Sa svih strana
Svojih grana,
U ponore ovog sveta;

Peva, vrhom dotiče se božjeg skuta i rukava,
I sva čista
Tako blista
Pod šatorom neba plava.

1922.