Tags

, , , , ,

Gore uz oštre krše mi smo se peli,
Ključima krvi bojeći hridi cele;
I s vrha svoga na stegovima sneli
Sa carskim orlom lepotu zore bele.
A sad na putu, u tami bede svoje,
Kao prosjaci “besmrtna deca” stoje.

Svesno i gordo, gazeći reke i mlake,
O žrvanj smrti za nas lomismo kosti;
I sada naše stope bedne su šljake,
A hrpti grbe. I ružni, prljavi, prosti,
Kô tupe senke, smrskanih gnjata i ruku,
Sa vergelima “stubovi slave” se vuku.

Sramota! S naših krstova na strah Pilatu
Planuše luči vaskrsnih kandelabra.
I dokle vaši zamci trepte u zlatu,
Na zgarištima grče se “deca hrabra”,
Bogalji kljasti, glođući koru hljeba,
Neme i dršću pod sačom studena neba.

S vaših terasa, uz pune zanosa treme,
Stokratnim “Ura!” nas juče slaviste svije’,
Prosipajući ruže i hrizanteme
Na “sokolove kakvih još bilo nije!”
A danas nama dali ste vence nove:
Prosjačke torbe, štape i rite ove.

Sa plotovima oštre ostruge tesno
Ogradili ste međe vrtova svoji’,
Gde plandujete i gde kličete besno,
I gde vas piće samoživosti poji.
A mi “takmaci džinova i orkana”
Za vašim plotom kupimo otpatke s grana.

Mi oči svoje dali smo da ih izdube
Šiljak dželata i da sve za vas prsnu,
I više njima mi gledati nećemo ljube,
Ni decu svoju, ni svoju slavu krsnu…
Slepi, kraj puta, u prosjačkom krugu,
Pružamo smrskane ruke na vašu večnu rugu.

1919.