Tags

, , , , ,

Vojvodi Živojinu Mišiću

Hvala ti Srbijo lepa!
O munju tvojih megdana
Razbili su se crni oblaci tiranskih orda.
Iz krvi dece Ti divne stabla su izrasla gorda,
I gle, s jabukom životodajnom,
Pred naše ikone stare, sa njinih džinovskih grana
Spusti se anđeo beli pod oreolom sjajnom,

Pojući dela tvoja!
Srbijo, vere je Tvoje
Ogrej’o požar evo srušena srca i bona –
I gde su rujine bile, oltari trokubi stoje,
I blesci kandelabra
Po stubovima pljušte i zvuci visokih zvona
U svodu radosno grme, Srbijo lepa i hrabra,

Pojući dela Tvoja!
Lučem, k’o zora bela,
Ozarila si puste pećine našega roblja;
I s hridi ponora mračnih, s plesnivih ploča groblja,
Ti si nas vratila svije’
Na Vrhe pune sunca, plodova, pesme i vrela,
Gde šarac nogom kopa i Marko kraj koplja pije,

Pojući dela Tvoja!
Osana! S kapom u ruci,
Mi pristupamo i Tvoje, Srbijo, ljubimo skute!
Sada smo deca Tvoja, pa duše dece obuci
U tvoju lepotu zore!
I daj im krila nek’ lete, tamo, na svetle pute,
Tamo, za belim orlom gde slave vrhovi gore!

1920.