Tags

, , , , ,

Petama ste mene pogaziti hteli,
Sa glave mi kalpak u prašinu strti;
No u meni moji bogovi su bdeli,
Pa se rugah vama i burama smrti.
O oklope srca skrših vaših horda
Sve nadžake oštre i sva koplja gorda.

Kopitama belca, u čiju je grivu
Oreada jedna bujne ruže plela,
Ja preorah vaše ugare i njivu,
I belegu mačem stavih vam na čela.
Sada na međama vaših reka stojim,
Iz kaciga vaših svoga belca pojim.

Sam zapinjem strelu. Moji su drugari
Snaga moga srca i sjaj vere lepe:
Oni su mi koplja, štitovi, handžari,
I bure što gone vaše hajke slepe;
Oni su mi jedra i kormilo lađa
I timori gdje se moja zora rađa.

Zaman! Vaših truba vihori mi nisu
Skrhali barjake – cigli pao nije!
Jutros sam ih, eno, na onome visu
Svrh gradova vaših posadio svije’;
Pa k’o plamenovi požara se viju
I kitama zlatnim o bedeme biju.

Svršeno je. Sada s ogarima svojim
Svrh kopalja vaših i oklopa kruti’,
K’o hrastovo stablo sav u zori stojim,
Dok poda mnom nogom kopa belac ljuti;
S vrha koplja moga, pobj’ena u travi,
Gordi or’o klikće sa krunom na glavi.

1918.