Tags

, , ,

( Pavlu Popoviću )

Sneg pada i veje. U seoskoj luci
Sve je pusto. Samo, kao senka tupa,
Niz prtinu usku, sa štapom u ruci,
Pogrbljena, bleda, jedna žena stupa.

Stupa i jednako ispod borna čela
Pogleduje tamo u kosture iva,
Gde se na domaku reke, u dnu sela,
Seoskoga uče stan samotni skriva.

Nek vetrovi besne, nek mećave huče
I zasiplju smetom puteve ratara,
Ona svake dnevi odlazi kod uče,
Pa uči i sriče slova iz bukvara.

Svi se čudom čude u selu i zbore:
“Sirota, poluđe!” No svetla kô svila,
I čvrsta kô ralo što crnicu ore,
Sve je bliže cilju njena želja bila.

I skoro kad žita zašumeše jara,
Kad pod strehom lasta kliknu pesmu njenu,
Jedno jutro s učom oprosti se stara,
Niz pragove siđe i putanjom krenu.

Postigla je svrhu. U svakome kutu
Njezinoga srca nova snaga dršće,
Niti ona gdegod odahne na putu,
No s drenovim štapom korača sve čvršće.

Već je na kraj staze. Sada brvno vodi
Preko uske reke što krivuda lukom;
Starica ne strepi, ona napred hodi,
I slobodno hvata za doruke rukom.

Ispred vodenice, što naslanja na nju
Svoje račve sive jedan orah sveo,
Boži je i zove mlinar, i na panju
Sa dečakom sedi, sav od mliva beo.

No ona sve dalje korača, i samo
Katkad suhu ruku stavi iznad čela,
Pa pogleda bregu, gde, iz hrašća tamo,
Sa planulim krstom viri toranj sela.

Korača i nosi i radost i jade
U turobnoj tami svojih poznih dneva;
I još dva-tri kroka, pa pod bregom stade,
Gde spomenik s orlom dvoglavijem seva.

Prekrsti se, mermer celiva i oči
Podiže. Tu gore zlatna slova stoje.
I u prvom redu, na mramornoj ploči,
Ugleda imena lepe dece svoje.

Polagano sriče uklesana slova:
“Ratko, Đorđe, Dejan” , pa grca i stane,
Srce stiska, zatim sriče, sriče snova,
A pri svakom slovu nova suza kane.

Pod krov njene duše, kô selica letom,
Vraćaju se svetle uspomene dana
Kad je decu divnu, kao stabla s cvetom,
Gledala kraj ornih plugova i brana.

Pred njom sviću jutra žetvena, i ona
Sve stubove kutnje, mlade kô kap rose,
I dične i svetle kô kraljevi s trona,
Gleda među klasjem sa odsevom kose.

Ona snova vidi sve večeri kasne,
Kad je u kolebi svaki kut grohotô;
Vidi sva tri sina, sve likove krasne,
Ognjište i vatru, verige i kotô.

Sve vidi i čuje. I ponori tuge
Pucaju sve dublje, jer, pusta i sama,
Sad koleba ćuti, i sad, mesto duge,
Kao paučina svrh nje visi tama.

Skupila se čeljad. Svi gledaju u nju,
Sa dubokim bolom skrušeni i sveli;
I svi ovu bledu seljanku u gunju
Suzama bi svojim utešiti hteli.

No starica samo trese se i grca
I upire pogled u spomenik beo,
Svrh kog ustremljeni orô svetlomrca,
Kao da bi majku ogrejati hteo.

I dani sve teku, a mramornoj ploči
Svako jutro, rano, u pojanje petla,
Tiho mati dođe, pa podiže oči,
Moli se i dugo sriče slova svetla.

I dok ona tako, skrušena i sama,
Pred mramorom stoji, tu, u vrhu sela,
I dok rana zvona zvone s tornja hrama,
Obruč zlatan dršće oko njenog čela.

1923.

Advertisements