Tags

, , , , ,

Urednik mi piše: on bi pesmu hteo,
Pa po sobi hodam s rukama u džepu,
Smišljam. Šta bih počô? Noć, mesec i stepu
Gde s kopljem na belcu juri konjik smeo?

Il’ da tražim temu u dnu srca, gde je
Negda bilo puno bašta i fontana,
A sad groblja ćute ispod suhih grana
I s prašinom snega samo vetar veje?

Ili da opišem Srba i Hrvata
Jedinstvo i slogu?… Kako budna oka
Stojimo na straži i kô slepa stoka
Svi gonimo sreću sa našijeh vrata?…

Kako se Srbija, da bi bila s bratom,
U temelje bratstva uzidala sama?
Kako s njenog bleska sa nas ode tama,
Pa sad braća na nju bacaju se blatom?

Neću. To je tužno… Ja ću druge građe
Potražiti. Idem na prozor. Po putu
Ima hrpa tema i u svakom kutu
I kraju Mostara po koja se nađe.

Eno, moj komšija, što već u svanuće
Galami, pred svojim dućanom na panju
Ispečenu ovcu raseca i na nju
Sve zove i viče: “Vruće meso, vruće!”

Jednome seljaku, tu odmah, na sredi
Mosta, pod bremenom drva sivac pao;
Rasulo se bilje, stari seljak stao,
Gleda neće li mu ko pomoć’ u bedi.

Mimo nj neko dete, što mu rita gruba
S leđa visi, đugum nosi, peva nešto,
I u dno đuguma šakom tako vešto,
Hitajući česmi, kô uz doboš buba.

Onamo na uglu, pred krčmom “Tri Leje”,
Neka žena leži pjana, a sve jače
Mrljavo i bledo njeno dete plače,
Majku zove, a svet gleda pa se smeje…

Na raskršću, eno, kraj zgrbljene babe,
Sa drvenom nogom stoji jedan slepi,
Svira – bolje: prosi. Negda “heroj lepi”
Što je oslobađô nas ružne i slabe…

Nad rekom, gde kumre guču zore cele,
Vidim čardak begov. Vidim ispod sviju
Prozora mu uskih penju se i viju
Slatkovine bronze crvene i bele;

Iz prozora srednjeg, u odelu što je
Kô grimiz, kô šipak sazreo na grani
Jedna cura maše, a njeni đerdani
Sevaju i siplju zapaljene boje.

Eno i Pothumlja starog, u beharu,
I puteljak vidim vijugav i beo,
Kuda sam se na breg sa Dučićem peo
I sa njime čekô na šokicu Maru…

Eto hrpa slika, eto hrpa tema,
Pa sad treba sesti i pisati samo…
No čekaću veče i otići tamo
U luku kraj reke, gde nikoga nema.

Kada zvezde planu i po tihoj luci
Razlije se bela mesečeva srma,
Ona će mi doći iz gustoga grma –
Moja oreada sa harfom u ruci.

Kao blesak lepe i kraljevske krune
Sva će ona sjati, i sa mnom uz reku
Sesti će da meni, umornom čoveku,
Srce krepi pesmom i zvucima strune.

Slušaću je strasno, neka slatku česmu
Svojih trila slije u dno duše moje –
To će biti tema… Sa čarobne boje
Njenih reči željnu ugrabiću pesmu.

1921.