Tags

, , , , ,

Ti opet kucaš u prozor moj,
Pa šta mi nosiš, dane?
Pregršti sunca, harfe, i poj.
I s belim cvetom grane?

No ja radosni ne čujem zvuk
Što topi pokrove snega –
Skrhanu harfu i grobni muk
S tvoga mi donosiš brega.

Po stubovima doksata mog
Ti drače penješ mi grube –
Zar ove vence udeli bog
Onima što ga ljube?

Kao i juče, kô svaki put,
Kad zvono jutarnje bije,
Ti pružaš meni krčag, a ljut
U njemu sičan vrije.

Jutros je tako zelen i kap
Svaka mi dušu zgrči,
Kao da nosi prosjački štap
I lebac jede sve grči.

Sa tvoga daha seče me led
I padam, kô s lišćem žutim
Na bregu svelih stabala red
Pod sekirama krutim.

I nigde zgreva… Svrh odra mog
Samo kandilo rudi –
Ne gasi! Nek se u blesku bog
Još smeje svrh rana ljudi.

1922.