Tags

, , , , ,

( prilikom njegova dolaska u Mostar god. 1919. )

Obiliću, Srđo, smeli Strahinj-bane,
Primi vence ove srca što te ljube!
Jer ti roblja bedne vedrio si dane,
I veriga teških krhô alke grube,
Jaki, nepobedni sine majke gorde,
Vihore i grome sa Cera, što oba
Rušio si cara krvoločne orde
I s timora slave kliktô svako doba!

Jug Bogdan sa decom, Ljutica i Marko,
I svi za slobodu što padoše juče,
Što otačku grudu ljubili su žarko
I zažegli krvlju sve plamove luče, –
Svi su oni s tobom danas došli nama,
Jer u tvome srcu njina srca biju,
Svetla, kô praznički sjaj po ikonama,
Kô vrela gde smorni snagu vere piju.

S njima oči svoje upirô si letu
Visokih krstaša i suncu se peo –
Šta Srbija može pokazô si svetu,
I njezine duše da su boga deo.
Jer bogovi s tobom kada nisu hteli,
Ti sam Perun beše sa munjom u ruci.
I brodovi naši svog su Hrista sreli,
I s dugom na jedru mirnoj stigli luci.

Sa kopljem i štitom sad, kralju megdana,
Stube kog svi gromi okrnjili nisu,
Ti stojiš, sav sjajan, kô zora Balkana,
Svrh aždaje mrtve na najvišem visu.
Samo retke duše i kraljevske, gde je
Bog prosuo vatre sunčane, tu stoje;
I besmrtne tako, dokle sunce greje,
Svetle se u blesku oreole svoje.

Blago tebi! Večno sa Miroča bela
Pevaće te vila uz borovlje davno,
Jer si ti, kô pesmu herojskijeh dela,
Na zvezdama ime urezao slavno.
I svi naši pozni naraštaji krasni
Gledaće na zvezde s vatrom srca lepa,
I čitati pesmu s kola zvezda jasni’ –
Večnu, svetlu pesmu: Stepanović Stepa.

1919.